Mozda spava
Vladislav Petkovic Dis
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za budjenja moc,
i da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odre
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il" te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni seg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti cvet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san i java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Mozd spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota
Mozda zivi i doci ce posla ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.
Ljubavna
pesma
Rajner Marija Rilke
Kako
da dusu sputam, da se tvoje
Ne
takne. Kako, mimo tebe, njom
Da
grlim druge stvari i daljine?
Ah,
rado bih je sklonio na koje
Zaboravljeno
mesto usred tmine,
U
neki izgubljeni kut, u kom’
Nece
je tvoje njihati dubine.
Al’
ipak, sve sto doirne nas dvoje
Ko
gudalo nas neko spaja, koje
Iz
dveju struna jedan mami glas.
Na
kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I
koji ovo svirac drzi nas?
O,
pesmo slatka.
Ne vjeruj...
Aleksa Santic
Ne
vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime.
Ne
vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krsa,
Tamo gde u grmu proljece leprsa
I gdje slatko spava nas jorgovan plavi,
Dodji
cekacu te! U casima tijem,
Kad na grudi moje priljubis se cvrsce,
Osjetis li, draga, da mi tijelo drsce.
I da silno gorim ognjevima svijem,
Tada
vjeruj meni, i ne pitaj vise!
Jer istinska ljubav za rijeci ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove pise!
|
